Мухарем Баздуљ

БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (3): ИЗ МАДРИДА У АРСЕНАЛ: О „ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ“

У Андрићевом животопису приложеном уз његова сабрана дјела, у дијелу који говори о 1953. години стоји и слиједеће: „Од 15. до 27. маја борави у Турској, у саставу југословенске парламентарне делегације. Поред посете Анкари, боравио је у Измиру, Бруси и Истанбулу.“ Нас овдје интересује управо посјета Цариграду. Тамо је Андрић – како нам преноси Мирослав Караулац – осим званичног разгледања знаменитости, самоиницијативно посјетио и Топхану, Галату и Перу, стара предграђа око Арсенала, некадашњег бродоградилишта и тамнице у којој се одвија радња текста који завршава. У друштву са Андрићем био је Зуко Џумхур који је овоме и причао Караулцу. Око два мјесеца по повратку из Турске Андрић борави на Бледу, у хотелу Парк. Петнаестог јула он пише својој пријатељици и сурадници Вери Стојић: „Овде остајем петнаестак дана. Радио сам понешто и биће материјала за прекуцавање, ако буде ваљало ово шта радим.“ Ако буде ваљало…Наредне године у издању новосадске Матице Српске излази Проклета авлија.

Рад на Проклетој авлији Андрић је започео још 1928. године, у вријеме док је службовао у Шпанији, у Мадриду. Дуга генеза зрења за Андрића није нимало необична, но ово је ипак дјело на којем је Андрић најдуже радио и такође посљедње његово велико довршено дјело.
У дипломском раду о Андрићевом дјелу који је на Харварду одбранио Тома Тасовац истиче се сигнификантност чињенице да је Проклету авлију Андрић почео писати управо у Шпанији. У Знаковима поред пута Андрић пише о фрагментарној природи шпанске културе. Јер Проклета авлија је уствари фрагмент једног много већег рукописа, рукописа који је – чини се – имао близу три стотине страница. У разговорима са Љубом Јандрићем Андрић је сам говорио о овом драстичном скраћењу. И макар је у Андрићевој оставштини сачувано много тога, првобитног рукописа Проклете авлије нема. Како је оно казао Фокнер: „Желим да као човјек будем избрисан, избачен из историје, не остављајући о себи никаква трага, ништа осим штампаних књига.“ Како андрићевска реченица! А све је заправо у дјелу. Травничка хроника је роман о родном граду, На Дрини Ћуприја о мјесту у којем је провео дјетињство, Госпођица о граду у којем је провео највећи дио живота, недовршени Омер-паша Латас о граду у којем је провео године младости. А Проклета авлија? Она се од хисторијског романа-фреске о фасцинантној личности Џем-султана претворила у фугу о идентитету и тамничку елегију, у – како каже Караулац – својеврсно сећање на искуство мариборске тамнице. Огромна сага о Џему, о његовим повијесним и особним авантурама, сабијена је у неколико страница Ћамиловог монолога.

У формалном је смислу Проклета авлија заправо савршена. У кратком прологу је и оквир и својеврстан поетички мото. („Његова прича могла је да се прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без обзира на место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток догађаја. Наравно да је при таквом начину причања остало доста празнина и необјашњених места, а младићу је било незгодно да прекида причање, да се враћа на њих и поставља питања. Најбоље је ипак пустити човека да прича слободно.“) Прво поглавље је некакав пролог-послије-пролога, у њему упознајемо Проклету авлију (Депосито) и њезиног „управника“ Карађоза. У другом поглављу се појављује Ћамил. Треће је прича о Ћамилу из Хаимових уста. Четврто се враћа на Ћамила, а у петом Ћамил прича о Џему. Шесто се поново враћа на Ћамила, у седмом опет Хаим прича о Ћамиловој судбини, а у осмом се опраштамо од Проклете авлије. („Био је рамазан и на мунарама свих џамија горели су кандиљи трепћући као правилна савежђа изнад безбројних градских светлости (…) Изгледало му је да ту нема нигде места за Проклету авлију, а ипак она је тамо негде, на једној од оних малих тамних површина, међу густо разасутим светиљкама.“) На крају је епилог који нас враћа ћелији покојног фра-Петра, кратки епилог у три пасуса и једва двадесетак редова. Послушајмо први пасус: „И ту је крај. Нема више ничег. Само гроб међу невидљивим фратарским гробовима, изгубљен попут пахуљице у високом снегу што се шири као океан и све претвара у хладну пустињу без имена и знака. Нема више ни приче ни причања. Као да нема ни света због којег вреди гледати, ходати и дисати. Нема Стамбола ни Проклете авлије. Нема ни младића из Смирне који је једном умро још пре смрти, онда кад је помислио да је, да би могао бити, несрећни султанов брат Џем. Ни јадног Хаима. Ни црне Акре. Ни људских зала, ни наде и отпора који их увек прате. Ничег нема. Само снег и проста чињеница да се умире и одлази под земљу.“

Тасовац у поменутом раду помно анализира овај фрагмент. У дванаест реченица пасуса је деветнаест негација. Он вели: „Ово је нарација о крају нарације или постнаративна нарација. Она оцртава границу између нарације и тишине и учвршћује оквир, не само новеле, него и језика уопште.“

Оваквим једноставним језиком и синтаксом стварати метафизику знају још само Ками и рани Џојс. (Крај Мртвих подсјећа заправо на крај Проклете авлије.) На самом свршетку Андрић се ипак враћа живима што збрајају оно што је остало иза покојника. И није ваљда случајно што је и тестера преостала иза фра-Петра баш њемачка. Живот тече даље, каже банална народна узречица, живот се попут шопенхауеровске слијепе воље свеједнако наставља.

Мухарем Баздуљ

2 коментара

  1. Драгољуб Збиљић каже:

    КО МОЖЕ ДА ТВРДИ ДА АНДРИЋ НИЈЕ, МЕТАФОРИЧКИ, ГОВОРИО О ЈУГОСЛАВИЈИ КАО „ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ“?

    Велико књижевно дело великих писаца је велико што је кроз њега могуће говорити о једном времену и једном месту,а да се то и време и месту може транспоновати или се транспонује на друго време и место. Може се поуздано разумети да је Андрић, у ствари, метафорички говорио о Југославији као „проклетој авлији“.

  2. Драгољуб Збиљић каже:

    П. С.
    Наравно, кад је реч о Југославији као „проклетој авлији“, та „авлија“ је била највећим делом „проклета“ за Србе.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.