Мухарем Баздуљ
Биљешке о Андрићу (16) – У АНДРИЋЕВОМ КРУГУ: СЕФАРДСКИ ЧЕХОВ, ИСАК САМОКОВЛИЈА
Вриједило би написати текст о много пута поновљеним тезама о Андрићу које нису (до краја) тачне. Често се каже да Андрић ником осим Зуки Џумхуру није написао предговор за књигу. Не може се рећи да то није тачно, до извјесне мјере. То је једина књига за чије је прво (и оригинално) издање Андрић написао предговор. Али написао је Андрић и предговор који се много рјеђе, готово никада, не спомиње, предговор за словеначко издање изабраних прича Исака Самоковлије у којем између осталог стоји: “Срећна је околност (околност која показује важност и значај уметности, у овом случају књижевности) да је сефардска заједница Босне и Херцеговине дала нашој књижевности једног писца од вредности и тако се у његовом делу сачувала са свим својим битним особинама.” Исак Самоковлија један је од малог броја сарајевских Јевреја који су преживјели незапамћену катаклизму холокауста, а његове приче су најљепши, најтачнији и најтрајнији умјетнички документ о животу сарајевских сефарда, те – како рече Андрић у истом тексту – крвнички уништене заједнице.
Исак Самоковлија је рођен трећег децембра 1889. године у Горажду. Одрастање на обалама Дрине снажно га је обиљежило. У тексту Сунце над Дрином Самоковлија ову ријеку назива дивном и плаховитом, присјећа се њезине чаробно зелене боје пуне сунца те вели: “Дрина је за ме један од најдубљих доживљаја. Заносила ме је као неко живо, божанствено биће.” Одрастање у источнобосанској варошици прекинуто је – слично као код Иве Андрића – одласком на школовање у Сарајево. И Самоковлија и Андрић завршили су исту средњу школу (Прву мушку гимназију), само што је Самоковлија био два разреда испред будућег нобеловца. У кратком дирљивом тексту Летњи дан Андрић ће се након Самоковлијине смрти присјетити једног њиховог давног љетњег сусрета у великом сарајевском парку. Након гимназијске матуре Самоковлија одлази у Беч студирати медицину. По завршетку факултета најприје ради као лијечник у родном граду, а неколико година касније сели у Фојницу. Ипак, већ од 1925. године Самоковлија живи и ради у Сарајеву. Двије године касније објавит ће своју прву причу (у часопису Јеврејски живот) а прва његова књига (под насловом Од прољећа до прољећа) објављена је у Сарајеву 1929. године. У наредних дванаест година Самоковлија ради као љекар и пише: осим прича (у Београду ће му 1936. године изићи нова збирка) ту су и драме од којих је најпознатија Ханка. А онда долазе рат и холокауст. Одмах по проглашењу НДХ усташе су затвориле Самоковлију. Касније је пребачен у избјеглички логор у Алипашином мосту. Самоковлија је срећом успио преживјети рат, као и његова дјеца. Једну своју послијератну причу Самоковлија је посветио својој покојној мајци Сари, а у тој посвети – за коју Меша Селимовић вели да је најгорча за коју зна – Исак Самоковлија вели да је сретан што му је мати умрла прије рата. Послије рата Самоковлија је објавио још неколико књига (од којих је најпознатија она из 1946. године – Носач Самуел). Све до своје смрти (петнаестог јануара 1955. године) Самоковлија је радио као уредник у Свјетлости. Сахрањен је на старом сарајевском јеврејском гробљу
Исак Самоковлија спада у ону значајну скупину свјетских писаца који су били и љекари. Не само због те биографске подударности може се Самоковлија успоредити са Чеховом. И Чехов и Самоковлија су маестрални приповједачи, обојица се служе наоко једноставним проседеом и постижу с њим изванредне умјетничке резултате. Њихова вјештина и саосјећање у сликању малих људи су непревазиђени; има у томе, чини се, и неке професионалне деформације. Зар нема у овом мемоарско-аутопоетичком исказу Самоковлијином и нечег чеховљевског: “Времена нисам имао много, јер сам био заузет као 1јекар. Радио сам у амбуланти и послије подне водио приватну ординацију. Зато сам углавном највише писао ноћу. Кад бих завршио медицинске послове бацио бих се на књижевност. А то је за мене било највеће уживање. Волио сам да пишем и волио сам ствари које пишем, доживљавао их. Али држао сам их сувише дуго у ладици и није ми било стало да их штампам. Ја сам имао теме, имао сам људе, па сам хтио да дам те људе, да кажем нешто о њима у приповијетци.”? Протагонисти Чеховљевих и Самоковлијиних прича дјелују живо и огољено попут људи у љекарској ординацији, а писац им прилази са симпатијом и разумијевањем попут доброг доктора. Чак им је и жанровска љубав спрам приче и драме заједничка: ни Самоковлија ни Чехов нису били заинтересирани за поезију или роман.
И више од шездесет година након његове смрти, приче које је написао остају као светао и непролазан траг који је иза себе оставио овај писац, хармонични и дубоко човечни (ријечи су Андрићеве) Исак Самоковлија.
