Мухарем Баздуљ

Биљешке о Андрићу (14): Остало је ћутање

Велики пољски писац Анџеј Стасјук у серији својих путописних збирки објавио је и књигу Dojczland, књигу о Њемачкој. Андрић је волио Пољску, а његов однос према Њемачкој је посебна прича. Чувен је онај његов дневнички запис од трећег новембра 1946. године: „Немци и Немачка! То је највећа мука мога живота, слом који може значити у човековој судбини или прекретницу или смрт. То је проблем од којег ће боловати Европа још сто и педесет година. Па ни тада не видим решење.“ Прође отад више од седамдесет година, скоро пола од оног интервала који је Андрић (пророчки?) назначио, а рјешења нема, па нема.

Погрешно би, међутим, било мислити да је Андрићев однос према Њемачкој једнозначан. Први западни језик на који је његова проза преведена био је њемачки. Преко њемачког језика је он као гимназијалац откривао врхунце свјетске књижевности и филозофије. А и лично је, у вријеме кад је службовао у Берлину, упознао неке од најпознатијих њемачких писаца и мислилаца двадесетог вијека и импресионирао их. Наведимо тек пар примјера.

Карл Шмит у књизи Ex Captivitate Salus, објављеној 1950, даје запис из љета 1946 у коме се сјећа Андрића: „У јесен 1940, кад је Француска била побеђена и на коленима, разговарао сам са једним Југословеном, српским песником Иво Андрићем, кога јако волим. Упознали смо се тако што смо обојица знали и много ценили Леона Блоу. Тај Србин ми је испричао следећу причу из митологије његовог народа: Марко Краљевић, јунак српског епа, борио се цео дан против једног моћног Турчина, и после жестоке борбе на крају успео да га обори. Када је убио побеђеног непријатеља, пробудила се змија која је спавала на срцу мртваца и рекла Марку: ‘Имао си среће да сам спавала за време ваше борбе.’ На то јунак узвикне: ‘Јаох мени, до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!’ Ту причу сам тада препричао неким пријатељима и познаницима, међу њима и Ернсту Јингеру, који је тада био официр окупационе војске у Паризу. Сви смо били дубоко импресионирани. Али било нам је свима јасно да данашњи победници неће дозволити да их такве средњовековне приче импресионирају. И то је део твог великог пророчанства, сироти, побеђени Токвиле!“
Кад је пак о поменутом Јингеру ријеч, ствар постаје још занимљивија. Један пажљив истраживач Андрићеве биографије, недавно је открио доскоро непознат документ, и то изузетно занимљив, а о релацији двојице великих писаца двадесетог вијека:

„Крајем 1967. године југословенски нобеловац Иво Андрић је добио писмо из мјеста Вилфлинген:

‘Драги господине Андрићу, у новинама сам прочитао да вам је рођендан, па сам питао издавача Карла Ханзера за вашу адресу. За успомену на заједно проведене сате желим вам накнадно срећан рођендан као и све најбоље у новој години. Ваш Ернст Јингер.’

На разгледници је била слика француског ботаничара Пјера Жана Франсоа Турпина, а Јингер је још додао адресу једног од његових колега из студентских дана, кад је студирао зоологију у Лајпцигу, и који је тада живио у Београду, уз молбу Андрићу да га поздрави ако га случајно зна. Дакле, свеукупно само четири реченице, међутим оне садрже један цио вијек. Јингерова разгледница је прича о лажи, страху, моћи, покорности, гњеву, стиду и улози интелектуалца у диктатурама двадесетог вијека. Јингерово писмо се чува у Српској академији наука у Београду, у Андрићевом фонд (…) Када се крајем осамдесетих година у Београду вршила каталогизација оставштине југословенског писца који је умро 1975, тај документ је добио број ‘И.А. 2454’, међутим он је спавао дубоки сан у архиви. У Јингеровој оставштини у њемачком литерарном архиву у Марбаху не чува се Андрићев одговор, јер Андрић, који је иначе врло помно водио кореспонденцију, није Јингеру одговорио ништа.“
Та је Андрићева шутња достојна цијеле књиге. Писац ког је Андрић волио („непрежаљени Албер Ками“) забиљежио је да је човјек више човјек по стварима које прешути него по онима које каже. Имајући у виду какав је човјек Андрић био и какву је максиму приписао једном свом јунаку („У ћутању је сигурност“) ова је шутња још инспиративнија.

Прича о политичким странпутицама двадесетог вијека у свјетским оквирима не може да се исприча без позивања на Карла Шмита. Историја двадесетог вијека, нарочито у Европи, и из перспективе највећа два рата и из перспективе идеје Европе базиране на њемачко-франуском помирењу, незамислива је без фигуре првог правог стогодишњака у историји књижевности – Ернста Јингера. Начин на који се Андрић појавио у њиховим животима потврђује нам још једанпут да је он човјек у чијем се и животу и дјелу пресјецају линије умјетности, политике, историје и људске судбине.

Мухарем Баздуљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.