Мухарем Баздуљ
Биљешке о Андрићу (13): Жена које има: Швеђанка која је обиљежила живота Ингмара Бергмана и Иве Андрића
Иво Андрић је један од најбољих свјетских писаца у двадесетом вијеку. Ингмар Бергман је један од најбољих свјетских режисера у двадесетом вијеку. То су чињенице. Постоји ли, међутим, нешто што их ближе веже? Андрић је рођен у Травнику с јесени 1892. године, а као гимназијалац и као студент биће дио Младе Босне, организације које ће кажипрстом једног малољетника да заљуља тадашњи свјетски поредак. Двадесет шест година након Андрића, у љето 1918, крајем рата који је предратни свијет неповратно претворио у јучерашњи, у Упсали је рођен Ингмар Бергман. У вријеме порођаја, мајка му је боловала од шпанског грипа, а тек рођени син је љекарима дјеловао толико слабачко и болешљиво да су га још у болници на брзу руку покрстили не би ли спријечили да му некрштена душа довијека лута беспућима лимба. У вријеме док у болници у Упсали беба Ингмар болује, на југу, у загребачкој Болници Милосрдних сестара болује и младић Иво. И могли бисмо сада понешто плутарховски да литерарно вјешто веземо двије парадигматичне паралелне биографије, биографије које се, како се то каже, ни у путу не би среле да није једне дјевојчице која у зрело љето 1918. има непуне двије године, а која се у том тренутку зове Гунвор Маријана Хагберг.
Двадесетак година касније, она ће бити талентована балерина. Ускоро, међутим, а због повреде глежња, приморана је да одустане од балета. Убрзо затим добива посао у издавачкој кући “Алберт Бонијер”. Такође, док кроз новине и преко радија стижу вијести о новом великом рату који хара Европом, Гун почиње да се виђа са инжењером по имену Хуго Грут. Вјенчали су се 1941. године. Послије рата Гун Грут ради као новинарка. Пише углавном за најтиражнији скандинавски лист “Еxпрессен”, а сарађује и са недјељником “Филмјорнален” специјализованим за седму умјетност.
На снимање Бергмановог филма Радост 1949. долази главна уредница “Филмјорналена” с намјером да напише репортажу. Друштво јој прави колегица – Гун Грут. Неколико сати након што су се први пут видјели и упознали, Бергман и Гун крећу у шетњу.”Била је топла љетна ноћ без вјетра.” Током шетње су се љубили па се договорили да се поново виде. Бергман тврди да је испрва заборавио цијелу ту епизоду (љетну међуигру) док му послије неколико дана Гун није телефонирала и позвала га да вечерају заједно. Послије вечери су отишли у биоскоп, а идућег викенда су заједно отпутовали и након што су се у петак поподне чекирали у хотелу, нису устајали из постеље до понедјељка ујутро. Одлучили су да напусте све и оду у Париз. Он ће оставити жену и четворо дјеце, она мужа и двоје дјеце. То је било то.
У живот Иве Андрића Гун Бергман улази крајем маја и почетком јуна 1960. године. Посљедњег мајског дана, наиме, она му из Стокхолма пише писмо које ће Андрић примити почетком јуна и на њега одмах одговорити. Овако Андрићу пише Гун Бергман:
“Драги господине Андрићу,
имам част да Вас известим да сам превела Ваше цењено дело – роман На Дрини ћуприја са српскохрватског на шведски језик. Овај роман ће издати кућа Бонијер из Стокхолма у септембру ове године.
Како ја намеравам да овог лета – у августу месецу – посетим Југославију, то би ме веома радовало ако бих имала прилику да се сретнем с Вама, тим пре што ћу ја такође, а у договору са Бонијером, превести Вашу књигу Травничка хроника.
Била бих Вам необично захвална ако би ме благовремено известили да ли сте у могућности и у које време да ме примите. Мени би најбоље одговарало време од 23. августа до 1. септембра.
У очекивању Вашег цењеног одговора,
с одличним поштовањем,
Гун Бергман.”
Четири дана касније, Андрић овако одговара:
“Поштована госпођо, примио сам Ваше писмо од 31. маја о.г. којим ме извештавате о Вашем доласку у Југославију крајем августа месеца. Мој стокхолмски издавач ми је већ писао о Вама и Вашим преводима мојих дела.
Ми се са летњег одмора обично враћамо око 20. августа или који дан раније, и ја се надам да ћу у време Вашег боравка бити у Београду. Мој кућни телефон је 31-132. Молим Вас да ми се јавите и мени ће бити веома мило да Вас видим и да поразговарамо о Вашем раду на Травничкој хроници.
Желећи Вам успеха у даљем раду, поздравља Вас и поштује,
Иво Андрић.”
У наредних једанаест година, Гун Бергман и Иво Андрић ће се прилично интензивно дописивати, а та се преписка може читати готово као роман. Објављена је у седмом и осмом броју Свески Задужбине Иве Андрића 1991. и 1992. године, а приредила ју је Јасмина Нешковић. Није погрешно рећи да је Гун Бергман међу свим бројним Андрићевим преводиоцима и преводитељкама особа с којом је успоставио најближи и најљудскији однос. Он је био у стању да препозна страст с којом је она прилазила свом послу, а десило се, наравно, и то да је само годину и по дана након њиховог првог контакта, управо у њеној домовини Андрић овјенчан најважнијом свјетском наградом за књижевност.
Након што су се током њене најављене посјете Југославији и упознали, Гун пише Андрићу 30. октобра 1960:
“Драги г. Андрићу,
много сам мислила на Вас, нарочито последњих дана, када су овде сви очекивали да ћете Ви добити Нобелову награду. Новинари су ми телефонирали да би се обавестили о Вама. Ја сам заиста постала Ваш лични амбасадор у Стокхолму. Било је истинско изненађење кад смо сазнали да је добитник Џон Перс. Г. Горг Свенсон из Бонијерса рекао ми да уколико ове године награда не припадне Вама, добићете је највероватније идуће године.”
Те 1960. године, Андрић, дакле, није добио Нобелову награду, као што ни Бергман није добио свог првог Оскара, мада јест био номинован за сценарио филма Дивље јагоде.
Седмог новембра, Андрић одговара:
“Поздравите г. Свенсона и захвалите му на добрим жељама. Ја на питање награде гледам овако. Онај ко је добије треба да то сматра за част и да буде захвалан, али онај ко је не добије не треба да буде незадовољан.”
Предстојеће зиме и прољећа преписка се наставља. Гун Бергман тражи објашњења за значење неких ријечи и синтагми, а Андрић јој све стрпљиво појашњава.
Године 1961. (17. априла), Бергман осваја свог првог Оскара. Дјевичански извор побјеђује у категорији најбољег филма изван енглеског говорног подручја. Крајем августа 1961. године, Гун Бергман поново долази у Југославију и у Херцег Новом се виђа са Андрићем и Милицом Бабић. Другог октобра им из Стокхолма шаље кратко писмо:
“Драга госпођо и господине, не знам како да вам захвалим на вашој љубазности према мени, у Херцег Новом. За мене су то били дани пуни среће. Сад се надам да ћу вас видети ове године у Стокхолму.”
Слутња је била исправна. Двадесет шестог октобра 1961. године објављено је да је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност.
Првог новембра 1961. Гун пише: “Драги г. Андрићу, не умем да Вам искажем колико сам срећна због Вас. Ако ико заслужује ту награду, то сте Ви.”
Слиједи цијели низ писама у којима се Андрић распитује око неких техничких детаља. (“Било би корисно ако можете и Ви да ми дате неки савет. Нпр. какву хаљину или хаљине треба да има моја жена? Колики је обично тај говор који треба да ја одржим? Што краћи, то бољи! И све остало што би требало унапред знати о начину и церемонијалу тога свечаног пријема и осталих друштвених обавеза. Какав је, по Вашем искуству, најбољи пут возом од Београда до Стокхолма? Итд.”) Гун одговара опширно, а Андрић јој захваљује на “корисним подацима”. У међувремену је на шведском у преводу Гун Бергман изишла и Травничка хроника, а на валу раста интересовања због Нобелове награде већ се припремају књига изабраних прича и Проклета авлија. У преписци са другим славистима Андрић инсистира да он у Шведској има само једног издавача (Бонијер) и само једног преводиоца: Гун Бергман. За вријеме боравка у Стокхолму, Андрић и Милица друже се са Гун Бергман.
