Мухарем Баздуљ

Биљешке о Андрићу (12): О циркусу и достојанству

Андрић није био позоришни човјек. Славна је она партитура о глумцима из Разговора с Гојом и ваља нам је цитирати:

„У животу сам долазио у додир и са позориштем и са глумцима. И сваки пут сам се могао уверити да је позориште најјаловији од свих наших напора. У додиру са сценом и глумцима мене испуни такво осећање беде и узалудности да се питам: да ли ова ништавност позоришта није само слика онога што чека све вештине, пре или после, на њиховом путу? Кад видим сат меда, начињен од картона и насликан овлаш, који служи у некој опери као дар горштака шумском божанству, ја још сутрадан нити имам воље да једем ни да сликам. По двадесет и четири сата ме прогони слика тог мртвог, горе него мртвог, нерођеног предмета, који је подједнако далеко од варке као и од стварности. И ако треба да нађем неки симбол за позоришну уметност, ја бих узео тај сат меда од картона. Бедно парче реквизита које је покушало по стотину пута да у очима људи постане мед и по сто пута се наново вратило у сандук за реквизите, упрљано, неуспело, излишно.

И у најбољим позориштима све је прашно и нечисто. Глумачки позив је најтежи и најбеднији од свих позива. Зато је њима потребно са се у животу толико проводе, банче, једу и пију, као неки стални осуђеници на смрт, стално на белом хлебу.“

Љуби Јандрићу пак Андрић је казао да му циркус дјелује као најдостојанственија форма позоришта. Већина позоришних адаптација његовог рада не приближава се ни на пушкомет величанствености његове прозе. Ипак, једна понешто позоришна анегдота доста нам говори о Андрићу као човјеку и карактеру.

У једном писму које му шаље Гун Бергман, његова преводитељка и бивша жена генијалног Ингмара Бергмана дословце се каже: „Умало да заборавим да Вам напишем нешто врло важно. Мој бивши муж, Ингмар, који ми је и даље добар пријатељ, замолио ме је да Вас питам, господине Иво, да ли имате неку драму за њега. Као што можда знате, он је недавно постао управник Народног драмског позоришта (оног у које је Милица ишла да разгледа костиме). Много смо разговарали о могућности да се пронађе један југословенски позоришни комад за њега. Пало му је на памет да можда Ви имате неку драму која Вам лежи у фијоци и с нестрпљењем очекује Ваш одговор. Ако Ви немате ништа, да ли бисте могли нешто друго да препоручите? Шта мислите о Нушићу? За Ингмара само најбоље долази у обзир. Хиљаду поздрава од Ваше Гун.“

Деветог маја Андрић одговара:
„Захвалите г. Бергману на интересовању за нашу драму. Ја, као што знате, немам ништа за позорницу, али мислим да би се нешто из Југославије могло наћи за њега. У првом реду М. Крлежа, а затим Нушић, а можда и неко од млађих наших драмских писаца.“

Ових неколико Андрићевих реченица достојно је опширног есејистичког коментара, а ја ћу навести тек скицу. Најприје, карактеристично је како отклања могућност да понуди неки свој текст, мада је послије његове смрти у рукописној заоставштини пронађен младалачки драмски текст Конац комедије. Индикативно је такође како искрено и несебично предлаже Крлежу. То није само гест поштовања према овом писцу него вјероватно и траг свијести да Крлежин сензибилитет, у многоме формиран на Стриндбергу као и Бергманов, вјероватно има најбољу шансу да успјешно кореспондира са скандинавском публиком. Имајући у виду све прилике у којима је Крлежа ниподаштавао Андрића и проглашавао га малтене епигоном Пјера Лотија, ово писмо показује потпуно друкчији однос Андрића према Крлежи, однос лишен пизме и зависти. Ипак, десило се да Бергманово позориште, из незнаних разлога, на крају није играло ни Крлежу ни Нушића, ни било кога од „млађих наших драмских писаца“.

Мухарем Баздуљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.