Мухарем Баздуљ

Биљешке о Андрићу (10): Трећи свијет

У једном од најчешће призиваних и цитираних монолога у Травничкој хроници, Колоња, „илирски доктор“, изговара пледоаје о људима из „трећег свијета“. (Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати један и други, а не моћи учинити ништа да се они објасне међу собом и зближе, волети и мрзити и један и други, колебати се и поводити целога века, бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време.)

На шта ли је мислио „илирски доктор“ Колоња кад је наглашено изговорио фразу „трећи свет“? На шта ли је мислио Андрић кад ју је написао у курзиву? Ни један ни други нису понад те фразе могли видјети онај (дневно)политички ореол који је, рецимо, имала у вријеме кад је група Хаустор издала албум Трећи свијет, онај на којем је и истоимена пјесма са стихом: Гласови из таме су нестали давно, још су само у пјесми. Пјесма гласова из таме, међутим, призива још један непролазан мотив Травничке хронике: босанско пјевање, оно које је француског конзула Давила доводило до очајања. За фон Митерера, аустријског конзула, босанско је пјевање ein Urjammer (древни исконски јад), за младог Дефосеа оно је занимљиво, за Давила пак оно је беснило дивљака који су изгубили наивност. (Слушао сам како овај народ пева и видео сам да и у песму уноси исту ону дивљину и нездрави бес као и у сваку другу функцију свога духа или свога физикума. Читао сам у путопису једног Француза, који је пре више од сто година пропутовао ове крајеве и чуо ове људе, да њихово певање личи више на пасје завијање него на песму. Међутим, било да се овај свет изменио нагоре, било да онај добри стари Француз није добро упознао све земље, ја налазим да је у пасјем завијању далеко мање злоће и окорелости срца него у певању ових људи кад су пијани или просто понесени својим бесом.

Доминантни доживљаји балканске музике и данас одговарају врховима овог троугла; од мистификације древног исконског јада у севдах кључу преко површне радозналости world music типа до посвемашње барокно кићене сатанизације овдашњег (турбо)фолк пјевања у које се учитава свако могуће зло.

Ендру Вахтел је исправно примијетио како се Андрићева датација завршетка писања Травничке хронике, оно У Београду, априла месеца 1942. год. ваља на неки начин сматрати дијелом романа. У контексту овог временског оквира, под посебним се свјетлом може читати оно пророчанство које на крају XXВ поглавља изговара Марко из Џимрија, божји човек и врач. Пече се ракија, јесен је 1813. године. (Еј, јадни хришћани, јадни хришћани! Ево су у крв загазили. До чланака им крв, и још расте. Ево, крв, од данас па за сто година; и ево још од друге стотине половина. Толико видим. Шест нараштаја све прегрштима једно другом крв додају. Све хришћанска крв. Биће вријеме, па ће свако дијете књигу учити и писмо знати; људи ће с краја на крај свијета разговарати и сваку ће ријеч чути, али се неће моћи разумјети.) Успркос увјерењу о премоћи зла, Андрић кроз Марково пророчанство излаже своју наду да ће се негдје од друге половине двадесетог стољећа овдје престати прољевати крв. Андрић није доживио слом своје наде. 1942. се на неки начин поновила 1992. Мирослав Караулац је открио да је један од разматраних, а касније одбачених наслова приповјетке Писмо из 1920. године био Писмо из 1992. године. Тако живи трећи свијет: између страха и наде. Након ламента на почетку, Колоњин монолог од прије двије стотине године завршава с надом. (На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично… Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу. Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник? И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи? Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ниједна људска мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненадићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сада ишли и ма колико лутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење.) Колоња ће ускоро умријети, Дефосе, његов слушалац и сабесједник, напустит ће Травник. А кад се пет година касније и Давил буде спремао на одлазак пратит ће га једна мисао (неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај „прави пут“ који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе. Он сам не зна како, када, ни где, али наћи ће га кад било његова деца, деца његове деце или још даље потомство), мисао налик на нечујну унутарњу мелодију.

И послије низа нараштаја трећи свијет остаје трећи свијет, а нада из мисли сличне мелодији пројектује се на још даље потомство.

Мухарем Баздуљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.