Милан Ружић

Баш јутрос ми дојадило…

Јутрос сам се пробудио пун некаквог ината. Ваљда Србина стигла његова вековна тековина. Не да ми се од свакаквих вести да се поштено насмејем овог јутра. Један дан је лила киша и већ је пола земље парализовано одронима, клизиштима и поплавама. И некако нам се све те лоше ствари понављају по ко зна колико пута. Али ето, од свих тих тешких дана, баш данас ми је дојадило, па сам решио да на папир ставим поједина питања на која знам да нико од нас неће добити одговор.

Milan RuzicМоже ли један ветар дунути, ма шта ветар, поветарац, а да се ништа не сруши, да ништа не заблокира и да сви раде оно што су одувек радили? Да ли треба свакодневно да стрепимо да ли ћемо бити заробљени у својим градовима услед ових најприроднијих ствари које на телевизији називају „природним катастрофама“? Да ли у Србији нормалан човек може примити нормалну плату како би најнормалније прехрањивао своју породицу? Има ли некога ко ће санкционисати неукус и некултуру у овој нашој средини, а подстаћи културу? Постоји ли бар један који ће се изборити да се нешто значајно догоди данас у Србији? Може ли да прође бар један дан без тог НАТО-а? Има ли уста која данас неће споменути мигранте, руте, гасоводе, тероризам и болести? Може ли се наћи неко ко ће рећи нешто лепо? Сирија, Либија, Турска, Америка, све су то „наше“ ствари, а о Косову нико ни речи! Шта је са људима? Шта је са животом? Па је ли живот дневна штампа? Може ли се животом назвати ова језа која прожима читав свет? Шта је постојање, односно смисао живота? – то је вечито питање. Нико на то питање нема адекватан одговор, али сигуран сам да трчање за ЕУ, за некаквим фондовима и томе слично није ни део тог правог одговора на ово питање. Каква је то логика да је неколико генерација осуђено да живи као у логору како би се за 200 година живело боље? Шта се то дешава са мозгом? Где је отишао? Свакодневно се око нас врте питања: знаш ли шта је било? знаш ли ко је ухапшен? знаш ли ко је погинуо? Зашто би сваког живог створа то интересовало у сваком минуту? Где су осмеси? Где је поздрав? Где је разговор људи драги огрезли у тишини и затворени у дисплејима ваших телефона? Изађите из телевизора и погледајте око себе.

Зашто нико не постави питање: Шта је твоја бајка? Ево ја бих знао шта је моја. Моја бајка је пристојан живот испуњен културом. Мој идеалан дан је дан празан сензацијама. Мој идеалан наслов не почиње са свим великим и болдираним словима која говоре: БИЗАРНО, ШОКАНТНО, СКАНДАЛОЗНО, ЕКСКЛУЗИВНО, ДА НЕ ПОВЕРУЈЕШ и томе слично. Моје вести у новинама су вести са маргине у којима ћу сазнати нешто ново. Идеалан секунд је онај без политике. Идеалан минут је онај уз музику. Идеални сати су они уз књиге. Идеалан дан је онај проведен у природи. У мојој бајци место могу наћи само лепе ствари. Наравно, бајка није бајка ако нема заплет и тај негативни део. Али, те препреке ваљда служе да би нас Бог искушавао и да бисмо их ми прешли што фуриозније. Тако ћемо Му оправдати наше постојање и улогу на овом свету. Неки кажу да бајке не постоје, али за њих сматрам да су само љуштуре од људи. Ко у својој глави нема бајку у коју верује, тај нема ништа. Тај је онај што остале трује којекаквим вестима из црне хронике. Ево јутрос, моја је бајка пољуљана, али само на моменат. Знам да ће се она после просипања ових слова на папир вратити у своје гнездо.

Међутим, стварно ме брине шта ће други Срби радити ако их на сваком кораку, на свакој станици, на сваком путу и у свакој кући чекају само оне најгоре вести и некаква паника која је често и безразложна. Ако постоје људи који су срећни само због тога што постоје, онда то може да уради свако. Мени није потребно десет путовања у иностранство годишње. Није ми потребно да чујем ко је победио у тим ријалити програмима. Не интересује ме ко је са ким у коалицији. Не тиче ме се колико пара имају најбогатији људи на свету. Не бринем ја бриге људи који умишљају да их имају. Мене брину новци уложени у глупост, а одржавање памети је на апаратима. Не треба ми луксузан ауто и десет жена. Не свиђа ми се идеја о томе да стално будем пред камерама. Мене интересује Србија, али интересује ме и свет. Тај свет који мене интересује је свет у којем ћемо размењивати искуства, осмехе и стицати пријатеље. Што се Србије тиче, она ме највише интересује јер ми је то кућа, земља, отаџбина. Интересује ме да ли ће икада доћи дан да је просечан Србин срећан? У интересу ми је да мој народ што мање пати.

Кад наиђе тај један дан без црних вести и без небитних људи који су моју земљу завили у црно и још увек то раде, тај дан ће моја бајка оживети у потпуности. А Србија своју бајку не може доживети ако јој у томе не помогне њен народ из којег ће свако понаособ живети неку своју бајку. И ево, док напољу и даље лије киша, водостаји расту, мене поново море мисли о поплавама и хаосу који може да настане услед огромне воде, али ме теши то што Бог гледа како ће ко из хаоса васкрснути. У воду смо при крштењу спуштени, па ко изађе, изаћи ће опран од греха. Сетимо се само да све то неко одозго гледа и покажимо Му да смо заслужили овај живот и ову земљу тако што ћемо препреке прескочити и небитно одагнати. Оставимо све друго и погледајмо на неко време себе не бисмо ли видели има ли и у нашој земљи материјала за срећу. Ево ја и услед овог јутрошњег шока и ината верујем да има, а ви како хоћете или што најчешће бива, како вам други кажу.

Милан Ружић

4 коментара

  1. Dragan Dobricic каже:

    Ovo ste bas lepo napisali.Tesko je bilo sta dodati.

  2. Зоран Матијевић каже:

    Паметан човек никада не каже, видите људи како сам ја паметан, човек који чини добра дела не истиче их, сви то примете.
    Шта раде они глупи и са злим намерама?
    Стално причају о својој памети и о својим добрим делима, па још ако су у могућности да то преко јавних средстава информисања сваки дан истакну. Па онда народ оптерете свим глупостима и хаосом како би његова прича била прича спасиоца.
    Милане, лепо написа, а ја ово додадох у нади да ће народ нешта препознати.

  3. Јелена Стефанов каже:

    Хвала Вам.
    Ко има очи да види,прочитаће,схватиће.
    Бог нам је дао разум и право на избор.Одбранимо се сами,јер нас нико неће бранити.
    Не купујмо штампу са насловима БИЗАРНО,ШОКАНТНО…
    Не гледајмо тв емисије са темом БИЗАРНО,ШОКАНТНО…
    Верујте ми,природа,књига,музика,дружење са драгим особама,вратиће нам осмех.
    За срећу је потребно јако мало,ту је поред нас.

  4. radmila каже:

    Napisano toplo i sa stilom.Zelim ti od srca da uvek ostanes takav kav jesi,da te vreme nikada ne pokoleba.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.