Зоран Шапоњић

А, кад ће рећи да Србија нема алтернативу, да Косово нема алтернативу?

Није битно што Србији стужу нови и нови евро захтеви, од тога да „де факто“ призна Косово, тако што ће убудуће у Бриселу уместо Београда и Приштине преговарати – „Србија и Косово“, до захтева у најави да Русији ипак уведемо економске санкције, Србија тврдоглаво, понавља Београд већ данима, наставља свој „европски пут“. Није важно што ни сама Европа не зна куд иде, што ни ми не знамо куда ће нас тај пут одвести и шта нас чека на крају, и има ли тај пут уопште крај, важно је да ми од „европског пута не одступамо“, па таман нас он одвео право у провалију.

Zoran SaponjicЧитам данас у „Политици“ интервју уважног професора, господина Леона Којена. Kаже професор, „за сваку разумну власт једино сопствена земља нема алтернативу, и стварна, а поготову нејасна савезништва увек су подложна ревизији“, само, питање је, има ли ко у данашњој Србији да прочита и схвати професорове речи.

Заиста, хоће ли неко у данашњој Србији , заслепљеној евро путем рећи једном, изговорити да најпре Србија, да најпре Косово као њен неодвојиви део, да православље као део идентитета и темеља овог народа, породица, традиција, да нека вековна савезништва и пријатељства немају алтернативу? Да су то основне вредности од којих не можемо и нећемо одступити, да за тако нешто нико нема мандат, да га није добио ни од славних предака, нити од још рођених потомака.

Упозоравајуће ових дана звуче речи архиепископа атинског господина Јеронима о стању у његовој земљи и односима са Европом, а Грчка је, подсећања ради, одано члан Европске уније.

Каже предстојатељ Грчке православне цркве – „наши односи с Европом, духовни, економски и други облици кризе исцрпели су и даље исцрпљују грчки народ“. „Постоји тенденција да сиромаштво, незапосленост, недостатак безбедности, скупоћа и непоштовање људске личности загосподаре у нашем друштву“.

У анализи стања у грчком друштву данас, односима са Европом, архиеписком даље каже да је „најстрашније то што су се ехо и отпадне воде европске просвете свуда раширили“. „Они потискују све здраво и одговорно што је опстало у нашој земљи. Језик, историја, породица, институција брака, школа и образовање су сво време на нишану“, пренео је грчки лист AgionOros.
Ако Грчку, која је одавно чланица Европске уније чекају, као што архиепископ Јероним каже, „суштинске промене друштва“, „подривање основа породице и наметање разврата, наставак деградације језика и занемаривање културе, домовине и светиња“, шта онда тек Србију чека, и каква ће Србија, какво ће српско друштво изгледати на крају „европског пута“, прилагођено и препарирано за пријем у ЕУ? И, ко данас има мандат да га на такав пут и у такве промене поведе?
Са друге стране, а нека ми еврофанатици опросте и не узму за зло, али, од тренутка када је први пут изговорено да „Европа нема алтернативу“, а од тада су прошле године и године, од дана када смо на путу који би требало да нас одведе у „сигурну и светлу будућност богатих“, неке круцијалне, неке значајне, важне промене, неки бољитак за народ, никако да угледам. Оно што видим јесте да из године у годину, све више сиротиње и очајних људи, без наде и утехе хода улицама, да је све више и више људи без посла, да је све више оних у Србији којима се стомак завеже у чвор када почну размишљати како да деци купе зимске ципеле, јакну, како за кућу да обезбеде огрев, зимницу, како да набаве џак брашна… Можда се то из Београда, из Немањине улице и из добро ушушканих вила на Дедињу не види добро, али, у Србији то је тако. И заиста, изгледа ли та Европа тако, или ће промене доћи једног дана, нагло, ненајављено, па ће нас ЕУ као у неком СФ филму, изнебуха, сасвим неочекивано наградити за све патње кроз које пролазимо деценијама корачајући на европском путу без краја, за отето Косово?
А до тог дана, док не осване то сунцем обасјано јутро у коме ћемо сви бити једнаки, богати, јутро у коме ћемо сви имати довољно новца да деци дамо 200 динара за ужину, јутро у коме ћемо отићи у продавницу па на крају европског пута купити себи ципеле, а ове старе, закрпљене бацити, ми ћемо испуњавати један по један европски улитаматум, а они ће се ређати без краја.
Једно знам, ја ћу се у мојој кући и у мојој породици од такве визије бранити колико будем умео у могао. Зато што ме унуци нису овластили да продам и издам оно што су ми ђедови оставили.

Зоран Шапоњић

?>