ОВЈЕКОВЈЕЧЕН БРАТСКИ ЗАГРЉАЈ: Споменик браћи Соколовић сутра у Андрићграду, свечано откривање на Видовдан

ИСКРА на Фејсбуку

Андрићград

Споменик браћи Соколовић – Мехмед-паши и Светом Макарију, који ће на Видовдан бити свечано откривен у Андрићграду, дјело вајара Зорана Кузмановића, биће сутра транспортован у Андрићград.

Споменик настао захваљујући идеји режисера Емира Кустурице показаће новим генерацијама позитиван примјер из историје Срба и Бошњака, а овјековјечен братски загрљај везира Мехмед-паше Соколовића и патријарха Српске цркве Макарија, симболизоваће обнову Пећке Патријаршије – највећи и најзначајнији догађај за српски народ у вријеме турске владавине, пишу београдске „Вечерње новости“.

Директор Архива Српске православне цркве /СПЦ/ Радован Пилиповић наводи да би обновитељски замах патријарха српског Макарија Соколовића и његових насљедника био немогућ, да није било „Бајице, из малених Соколовића код касабе Рудо у вишеградској нахији, милешевског ђака и чтеца, а доцнијег великог везира Мехмед-паше Соколовића“.

Пилиповић у тексту објављеном у „Вечерњим новостима“ истиче да је патријарх српски Макарије Соколовић био обновитељ аутокефалне Српске цркве односно престола Светог Саве“, за шта је добио ферман од турских власти 1557. године.

Традиција о овоме сачувала се у „Троношком родослову“ у коме се каже да је дошло вријеме „Макарија патријарха који је од брата свога великога везира турског царским хатишерифом све манастире и цркве обновио“.

Пилиповић истиче да је обновљена Пећка Патријаршија имала јурисдикцију над свим географским областима које је средином 16. вијека насељавао српски народ.

Под управом Српске цркве налазили су се Банат, Бачка, Барања, Срем, Славонија, Босанска Крајина, Лика, Крбава, Босна, Херцеговина, Далмација, Црна Гора, као и старије средњовјековне области некадашње деспотовине и Краљевине Србије које су на југу допирале до линије Гостивар – Демир Капија – Штип – Радовиште, правећи широк лук и обухватајући Рилу и Самоков на југоистоку и истоку.

„Та граница сусрета јурисдикција Пећке патријаршије и Охридске архиепископије била је практично граница државе краља Милутина према Византији у 16. вијеку“, наводи Пилиповић.

Он напомиње да поновно устројена аутокефална Српска црква остаје продужетак Немањићке државе, а српски патријарси су задржали право суђења својим вјерницима у неким кривичним и свјетовним споровима, као што су брачне парнице и питања насљеђа, и то по законским члановима Душановог законика и Синтагме Матије Властара.

Српска црква је уредила правни однос са Османском државом и на основу фермана имала је дозволу да обнавља старе и запустјеле храмове, да их уређује и у њима обнавља духовни живот, да се стара о црквеној просвјети и сличном.

Емир Кустурица (фото: vosto.rs/ РИА Новости / Рамиль Ситдиков )

Како истиче Пилиповић, српски народ, иако под туђинском влашћу, нашао се духовно обједињен у једном црквеном организму великог духовног и национално-моралног значаја, окупљен око „престола светитељства српске земље“.

Он наводи да се подаци о раној биографији великога везира Мехмеда Соколовића налазе између осталог и у млетачким изворима, који наводе да се школовао у манастиру Милешеви, а да је преко „данка у крви“ доспио у одјељење дворске послуге у Цариграду, гдје је морао да се одрекне хришћанства.

Према Пилиповићевим ријечима, Милешева, као мјесто чувања моштију Светог Саве, било је свето мјесто поштовања и за муслимане.

О томе су средином 16. вијека оставили свједочанство страни писци и путници. Тако је Венецијанац Катарино Зен 1550. године записао да милешевски калуђери живе од милостиње „што им понајвише пружају Турци који свеца особито поштују и јако га се боје“.

Деспот Илирика Ђорђе Бранковић у својим „Хроникама“ је записао да „Турци вјерују Светом Сави и да узимају на се знак крста, осјењујући се њиме“.

Патријарх Макарије Соколовић је још за свога живота обновљени пећки архиепископски и патријарашки престо предао своме синовцу Антонију, тадашњем херцеговачком митрополиту.

Тај изузетан догађај у српској црквеној историји 16. вијека десио се 1572. године на сабору у манастиру Бања код Прибоја, у цркви Светог оца Николе, гдје се као ктитори, осим патријарха Макарија Соколовића, приказују још и Дионисије Соколовић, новобрдски митрополит и Антоније Соколовић као нови патријарх.

Макаријеви насљедници су се потписивали углавном као „архиепископи пећки и патријарси свих Срба и Бугара, сјеверних, поморских и западних страна“.

Историчар Констанин Јиречек /1854–1918/ закључује свој значајан рад о великом везиру Мехмеду Соколовићу оцјеном да „Соколовићев однос према Пећкој цркви показује да се код Срба муслимана у 16. вијеку никако није угасила свијест о националном и вјерском поријеклу и да су се они трудили да свој утицај код Порте уложе за добро народне цркве, јединог остатка старог домаћег државног организма“.

„И Бајица, који је постао велики везир, а и многи други исламизовани Срби, били су истакнути људи у турском феудалном државном систему 16. и 17. вијека. У тим ранијим временима, крвне везе нису допуштале удаљавање и рађање мржње“, закључује Пилиповић.

Срна

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.