ЈУ ХУА : Запад нам диктира живот пун предрасуда

ИСКРА на Фејсбуку

ЈУ ХУА (фото: Новости)

Када сам пре десет година, са великим узбуђењем, први пут прочитао роман „На Дрини ћуприја“, нисам могао ни наслутити да ће се на земљи појавити читав један град посвећен писцу и његовом делу. Нисам ни у најлуђим сновима могао претпоставити да ћу баш на том месту добити вредну награду која носи његово име.

Овим речима, лауреат признања Велика награда „Иво Андрић“ за 2018. годину, кинески писац Ју Хуа, истиче драгоценост овог догађаја у данашњем свету „где се истина носи као капут, који се може по потреби одбацити ради тренутних, ниских циљева“.

– Иво Андрић је преминуо 1975. године, а ја се питам да ли је претпостављао да ће се прича испричана у роману „На Дрини ћуприја“ наставити. Од априла 1992. до децембра 1995. место на коме се родио, одрастао и живео било је захваћено пожарима рата. Након тога, Југославије више није било, а о Андрићу се почело говорити као о „великом писцу из бивше Југославије“ – каже Хуа, аутор три антологијска романа преведена на српски језик у издању „Геопоетике“. – Следећа станица за моје разумевање Србије појавила се када је наш пријатељ Петер Хандке, писац који је задржао сопствену независност и слободу размишљања, у својој бризи за Србију, изразио супротстављање западној медијској машинерији, зарад онога што је видео и знао.

УЗ АНДРИЋА, и Кустурицу, додаје Хуа, Хандке је свету оставио могућност додатног промишљања о Србији, а она је супротна западњачким стереотипима.

– Написао је Хандке свој зимски путопис када је 1995. боравио у Србији, а у лето 1996. је своје дело додатно обогатио. Посетио је Босну, Вишеград, стајао је на чувеној ћуприји. Научио је, као и ја сада, неколико босанских клетви. Упечатљива је она: „Дабогда ти кућа била на Си-Ен-Ену“ – каже Хуа. – Син мог пријатеља је отишао у Америку као дете. У прилици је да гледа лево оријентисани Ен-Би-Си, а потом десничарски Фокс. Онда би остао у недоумици, да ли две телевизије говоре о истој ствари? Зар истина може да има два опречна лица?

Одговор је, сматра Хуа, слика света који почива на предрасудама.

– Предрасуде су маскиране плаштом истине. Они истину у сваком тренутку одбацују, као капут. Њихови ормани су пуни плаштова и капута огромних мера. Ако им се супротставиш, нећеш победити, нећеш стићи ни да кажеш шта желиш, а предрасуда већ носи ново рухо. Зато можемо размишљати као Хандке и планирати контранапад: Дабогда и ваша кућа била на Си-Ен-Ену! Ова клетва је софистицирана, јер је псовка без опсцености – истиче Хуа.

У Кини, вечито пријатељској према Србији и Србима, наша култура заузима значајно место, и то деловање предрасуда чини неделотворним.

– КАДА је 2001. кућа „Лиђијанг“ објавила романе „Мост“ и „Госпођица“, мислио сам дуго година да је реч о делу по коме је Хајрудин Крвавац снимио филмове „Мост“ и „Валтер брани Сарајево“, које сам више пута гледао у биоскопима. Тек када је прошле године шангајска кућа „Шангај венји“ објавила три Андрићева дела и чувени роман под правим насловом „На Дрини ћуприја“, ствари су постале јасније, а ја сам роман поново прочитао.

Андрић нас, истиче Хуа, уводи у мајсторство где се мастило не троши улудо.

– За њега постоји само оно о чему вреди и не вреди писати. Код Андрића, свако слово је вредно. Нема ту екстраваганције, претеривања, а све о чему пише, он третира једнако. Оваквих мајстора ремек-дела нема у свету пуно, а ако има сличних, онда је то Томас Ман. Нема писца који не би главом без обзира побегао од радње која се протеже кроз четири века. А код Андрића, овакав замах делује лако и опуштено – каже Хуа. – Занемаримо на тренутак да је Андрић био Србин, погледајмо га као човека који је себе замислио као приповедача. Затим је том замишљеном приповедачу дао задатак да замисли целу причу. У том двоструком замишљању, он свим религијама и ликовима даје равноправан третман.

Ето човека који се истински одрекао предрасуда!

ЈЕДНА ИСТИНА

ИДЕЈА о једној истини, наспрам ђубришта предрасуда, постављена на Андрићеве трагове има своју једину шансу да победи. – Зато се захваљујем Андрићевом институту, Емиру Кустурици, Мухарему Баздуљу, професору Јовану Делићу, писцу Матији Бећковићу што су ми награду доделили – у даху ће Хуа.

С кинеског превела Ана М. Јовановић

Новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.