ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: БИСЕНИЈА ТЕРЕШЧЕНКО: Доброта, племенитост, суптилност, духовитост, искрена потресеност, сада се проглашавају слабостима

ИСКРА на Фејсбуку

(Бисенија Тарашченко) mozaik-art.com



Бисенија Терешченко је српска академска сликарка и магистар мозаика.
Најпознатија је по мозаицима ,,Млада Босна’’ и ,,Конопац’’, који се налазе у Андрићграду у којем има још прегршт Бисенијиних радова. Терешченкова у интервјуу за Искру говори о својим почецима, о знању и машти, о наградама, о осећањима када је Владимиру Путину поклоњена њена мозаичка икона Пресвете Богородице Владимиске, али и о томе шта поручује младима.
                                                                       
                                                          ***
Дипломирали сте на факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Славољуба Чворовића, на сликарском одсек, 2000. године, а магистрирали на одсеку зидно сликарство, циклус мозаика на тему „Монументално у бајкама и мозаику“. Од када датира Ваша љубав према мозаику?


– Факултет лепих уметности, студентима сликарства обезбеђује лепу прилику да се у трећој години студија упознају са сликарском техником израде мозаика. У оквиру два семестра, сваки студент је дужан да направи по два мозаика. Мој први мозаички рад био је аутопортрет, и он је власништво факултета. Други мозаик био је на тему животиње, која би се уклопила у серију студентских мозаика који украшавају ограду Зоолошког врта и представљају највећу, сталну поставку мозаика у Београду, верујем и много шире. Ова трајна изложба је на тему разноврсних животиња, где је сваки студент приказао особену, свежу, ведру поетику у свом првом сусрету са мозаиком. Ја сам тада направила зеца, који је касније награђен на изложби факултета. Већ тада сам осетила потребу да у мозаик уградим што већу палету боја камена, адекватну скици, а том приликом сам уградила и каменчиће сакупљене око манастира Грачаница који сам посетила у време изведбе мозаика. “Зец“ није постављен на огради зоолошког врта, већ је, заједно са десетак одабраних радова постављен у лепом, старинском, зеленилом украшеном, унутрашњем трему старе зграде Факултета, која се налази на углу Рајићеве и Кнез Михаилове улице, крај библиотеке у којој шуме шапати студената и кораци по старом, шкрипутавом паркету, уз нехотичну лупу великих врата што воде у канцеларије и сликарске класе, помешани са мирисом старих књига, ланеног уља и терпентина… Ову трајну изожбу мозаика – нуклеус будућих уметника – могуће је посетити и осетити делић атмосфере студентске свакодневице.

Шта сте сањали у детињству да будете кад одрастете?


– У детињству се будућност чини као пространи, непрегледни океан, који струји под безбројним ветровима неизвесности и могућности. Касније почињеш да схваташ да је живот попут дубоко урезаног речног тока, личног као линија на длану. Та река тече својим путем, понекад понире, разлива се па враћа у корито, вртложи и само се понекад – захваљујући врхунским дометима стваралачког духа, талента и маште, љубави – улива у неко небеско безгранично пространство. Андре Марло је рекао да је уметност тешко освајање, једна од одлучујућих одбрана човека од судбине, да је уметност антисудбина. Та идеја је привлачна. Мислим да сви ми имамо дарове којима се, ако их добро и савесно употребимо, приближавамо том небеском пространству, бесмртној улози створитеља.

Да ли за Вас истинита тврдња Алберта Ајнштајна: ,,Машта је важнија од знања’’? И колико је машта важна у животу сваког уметника?


– Знање је традиција, увид у тековине туђе маште, драгоцени извор инспирације, континуитет и прожимање са општим, духовним, креативним благом човечанства. Машта је прогрес, интуиција, стварање које је највиши облик постојања. Постоје две хемисфере у глави и машта и знање су добиле равноправне делове. Врхунско уметничко стваралаштво поред талента и вредног рада обухвата и увид, љубав и разумевање према свим контроверзним појавама које муче човека унутар њега самог и око њега. У форми врхунског уметничког дела те појаве, што нас чуде, бивају сублимиране у највиши постојећи облик самилости и саосећања човека према човеку. Постају његова формална, узвишена легитимизација.

Добитница сте Награде за мозаик Факултета ликовних уметности и Прве награде на Бијеналу мозаика у Београду. Колико су награде важне, а колико доприносе Вашем стваралаштву?


– Наше деловање умногоме функционише по принципу казне и награде и када нисмо тога свесни. Сви, попут Росинијевог ,,Фигара“, уживамо у оном:,,Браво, брависсимо!“. Када је то – Брависимо озваничено и неком наградом, оно постаје и друштвено признање , орден којим се можемо похвалити, наводећи га у биографији без опасности да делујемо као хвалисавци, док је друге усмене, неформалне похвале публике неукусно наводити, иако су оне често засноване на спонтанијим, искренијим реакцијама него што су критеријуми комисија за награде.


Како сте се осећали када сте добили позив од професора Емира Кустурице да својим великим умећем украсите Андрићград с два ремек-дела српског мозаика ,,Млада Босна’’ и ,,Конопац’’ ?


Хвала Вам на похвали мозаичког подухвата који је изведен у Андрићграду, а који је, у многим аспектима, тријумф мозаичке вештине. На њима је радило неколико, по таленту и искуству, најбољих сликара мозаичком техником у Србији. Први мозаик сам радила са Мајом Ђуровић, Јелицом Дурковић и Војном Баштовановић Цастел.
По тежини подухвата посебно је био захтеван мозаик Млада Босна изведен у најфинијем сликарско-мозаичарском маниру, без компромиса и то у рекордном року од три месеца. На њему су, са мном, радиле Татјана Бендераћ Вучићевић, Јелица Дурковић, Маја Ђуровић, Оливера Марковић, Гордана Јовановић и Јосипа Милетић. Током моје самосталне изложбе у галерији „Капор“ на Мећавнику, Емир Кустурица ми је предложио да израдим мозаик за Андрићград. То сам доживела као велико признање и прихватила сарадњу сигурна да сам права особа на правом месту у право време. Подстакнута оквирном идејом Емира Кустурице, који је желео да се тим монументалним мозаиком, на ведар и духовит начин, људи подсете и подстакну на дружење и забаву на отвореном, у природи. Израдила сам са великим задовољством шест предложака – скица – откривши у тој жанр тематици своје сликарске наклоности. Кустурица је одабрао вашарски мотив са повлачењем конопца, стаблима воћака, баком са хармоником, гускама, публиком, децом… У фази увећања и израде ликова, пожелела сам да непознати ликови добију познате физиономије, да би ми било занимљивије да радим и да би се на тај начин, евентуално, добила још једна додатна симболична раван. Тако су познати добили духовите улоге у каквим их нисмо видели и које нису хвалоспев: Додик и Кустурица тегле конопац, Новак Ђоковић грицка семенке и кибицује надметање; у публици је и Бранко Ћопић, као и неке особе из приватног живота нас које смо изводиле мозаик. Наравно, овековечиле смо и своје ликове у пригодним улогама за ту атмосферу.

(Андрићград) Фото: С. Гарић



Која је врста инспирације доминирала док сте радили на том мозаику?


– Мозаик ,,Млада Босна“ настао је поводом обележавања стогодишњице Сарајевског атентата како би увеличао празник на Видовдан 2014.
У њега сам унела и сопствене снажне емоције према идеји жртвовања за слободу, инспирисана тим младим људима понешеним слободарским идеалима. Ту идеју полагања сопственог живота за слободу народа ове године сам поново нагласила израдом мозаика на тему Светог кнеза Лазара, за цркву у Андрићграду.

,,Њен таленат је тек недавно блеснуо пуним сјајем на мозаику ‘Млада Босна’ у Андрићграду, који је откривен на Видовдан, поводом обележавања сто година од почетка Првог светског рата’’- својевремено је написао књижевни критичар Дејан Ђорић. Које емоције Вас преплаве када радите мозаик?


– Рад на мозаику је пре свега узбудљива авантура, почевши од рађања идеје – на основу истраживања – преко њеног развоја у скицу до проналажење разноврсног камена и стакла на терену; затим сечење и припрема камена, израда мозаика у атељеу и дружење са колегама. Ту је и она коначна фаза: превоз и монтажа. Читав поцес подразумева контакт са стручним људима, непрестано усавршавање, бројна путовања да би се дошло до циља – стварања лепоте.
Посебно ми задовољсво представља рад на преносивим, изложбеним мозаицима где су тема и идеја у потпуности мој избор.

Многи Вас ословљавају као ,,највећу сликарку Андрићграда’’. Ви не само да сте ауторка два монументална мозаика у Андрићевом граду, већ је и пекара у том граду крцата Вашим сликама. Мислите ли да би Иву Андрића у његовом граду највише одушевио Ваш рад?


– Хвала Вам на тој ласкавој идеји и подстицају да Андрића замислим како шета Андрићградом, испуњеним многим архитектонским цитатима што евоцирају сећање на разне културе које су обележиле то подручје и његов књижевни опус. Мозаици, слике у пекари и националном ресторану додатно декоришу и дају простору сложенији, симболички тон. Пекара је добила топли, бајковити изглед, осликани зидови националног ресторана су, својим оригиналним, духовитим жанр сценама у којима учествују бројни заслужни хероји и антихероји као и занимљиви људи свакодневице Андрићграда. На том муралу добили су и јединствени ликовни спомен, признање и захвалност и они који су били уз Србе у тешким временима, као што су Боби Фишер, Петер Хандке, Никита Михалков.

Ваша мозаичка икона Пресвете Богородице, била је државни поклон председнику Русије Владимиру Путину, приликом посете Србији. Можете ли нам рећи нешто више о том раду?


– Мозаичка икона Пресвете Богородице Владимирске је једна од ретких преносивих мозачких икона које сам направила. Врло ми је драга и зато ми је још дража помисао да је поклоњена тако значајном човеку у размерама савремене геополитике и светске историје. Драго ми је да део српске уметности и духовности допуни богату ризницу руске културе. Икона је инспирисана управо руском иконом Богородице Владимирске, а даривана је Владимиру Путину, а и у тој подударности видим неки значај.

Ко је Ваш омиљени српски, а ко светски сликар, мозаичар? Имате ли узоре?


– Међу светским сликарима из свих периода историје уметности имам многобројне узоре. Тада су сликари марљиво учили и радили на делима, занатски, продуховљени традицијом и знањем, инпесионирани светом око себе. Тај, некадашњи студиозни рад се више подударао са ритмом рада на мозаику.
Међу мозаичарима, највећи утицај на моју одлуку да се бавим мозаиком има мој професор зидног сликарства и ментор на магистарским студијама – Ђуро Радловић. Професор ми је дао прилику и указао поверење да, још на факултету, радим на великим, значајним мозаичким делима и да више година учим од њега и искусних колега у атељеу. Професор Радловић је дао велики допринос богатству наше земље мозаичарским радовима и велику подршку младим, талентованим сликарима да се развијају у тој техници.


Ви држите часове у школи сликања за децу и одрасле. Шта бисте онда поручили омладинцима који воле уметност и који имају амбиције да се баве мозаиком?


Млади људи који почињу да се баве ликовном уметношћу не би требало да се плаше лепоте, ослоњене на традицију. Лепота, духовна и телесна, лепота атмосфере, осећања се неким чудним неспоразумом данас идентификује са кичом. Усиљена естетика ружног је постала мода и клише. Она је, као неко морализаторско указивање на лоше појаве и стања и збивања (унутрашња и друштвена) и као таква је патетична, накинђурена мучном патњом и надри – бригом, сарказмом и неискрена у својим општим местима. Уметност је, између осталог, тешким трудом освојен занат којим уметник спонтано изражава и бележи своје сложене утиске. Дубина уметничког дела зависи од богатог талога утисака које уметник упија. Доброта, племенитост, суптилност, духовитост, искрена потресеност су незванично проглашени слабостима. Највећи проблем, чини ми се представља то што су образовне установе занемариле систематичан начин ликовног образовања и онима који би желели да се темељно обуче, ускратиле прилику за то.

Тадија Чалуковић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.